Пред многобројном публиком, 31. марта 2016. године, својом изложбом слика ,,Шума" представио се редовни професор нашег факултета, Ервин Ћатовић.
Ервин Ћатовић је рођен 12. септембра 1966. године у Приштини. Факултет ликовних уметности, као и постдипломске студије завршава на ФУ у Приштини. Студијска путовања и усавршавање обавља у Италији и Француској.Ради у звању редовног професора Факултета уметности у Звечану, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и редовни професор на департману за уметност, на Државном универзитету у Новом Пазару.Од 1999. године ради хонорарно (1/3) на Учитељском факултету, Универзитета у Београду.Ужа уметничка област Сликање, Цртање и Визуелне уметности.Члан УЛУС, УЛУЦГ и СУЛУ-а.
...Ликовна пространства Ервина Ћатовића су бескрајна. Непрегледне ликовне и мисаоне дубине говоре о сликару неимару који гради и верује у сликарске истине. Он живи за то бело платно које захвата снагом властите имагинације. Предаје му се целим бићем, осваја га моћно, без колебања и већ кроз сам сликарски чин показује свој ликовни став и промишљања. Од природе као инспирације до замишљеног концепта/реализоване коначне форме Ћатовић долази у једном кораку. До тог степена деловања, у којем су изједначени и сублимирани сви елемети стваралачког процеса, уметник је дошао понирањем у дубље слојеве своје визуелне и гносолошке спознаје. На том путу запитаности, остао је доследан, веран себи и својим сликарским циљевима а то је тежња да се досегну нове сликарске висине. Сада, његове слике поседују оне ликовне вредности које говоре о зрелом уметнику, уметнику који негује особен стил.
Исписани сликарски дневник сведочи о Ћатовићу као заљубљенику у свој позив, уметнику оштрог ока који из природе узима реално/имагинарни фрагмент од којег гради своје ликовне поеме, и сликару истанчаног колористичког нерва. Природа је полазиште у стварању ликовних записа а обликовни мотив углавном задржава своју препознатљивост, повремено остајући на граници конкректног и апстрактног призора. Аутор тежи да досегне апсолутно значење природе, осећа лепоту која се ослобађа из ње, и апстракте њених сокова преноси на своја платна.
Естетика дела заснована је на хроматско-тактилним вредностима. Свака слика у себи носи танана сазвучја валерске скале, устрептале линеарне ритмове и еруптивне потезе. У том широком распону изражајних модалитета пластичност језика врло сугестивно утиче на перцепцију слике. Свака форма је ликовно оправдана а исказана слобода израза је одраз ствараочеве имагинације. Она је та која реалне форме боји у црвено јер детаљ из природе пренет на сликарско платно постаје део једне нове, уметничке реалности. У њој је монохромна површина као метафора неба најчешће и релизована у подразумевајућем плавном тоналитету али не увек. Повремено, овај план је и жуте боје јер он је део измаштане сликарске стварности, употпуњава централни мотив и најчешче прави баланс разбукталим средишњим дешавањима. Пастуозни, снажни, интезивни, танани снопови се преплићу, сударају, стапају и као такви граде разноврсне ликовне ситуације. Набујали потези стварају осећај динамике, структурални наноси додатно појачавају драматичност а селектовани регистар боја напетост подиже до највећег степена. У тако осмишљеној целини која врви од узбуђења, Ћатовић зналачки поставља фон који је оплемењен тихим, суптилним градацијама. Та деликатна зрачења у другом плану у потпуности доминирају и целу композицију прожимају унутарњим смирајем. Тај спој, опозитних визуелних и емотивних стања, у Ћатовићевом делу указује на изједначеност интелектуалног и визуелног нивоа. Мисаоност као потка видљива је у сваком сегменту композиције, од промишљене организације, преко високо култивисаног ликовног израза, до повремено наглашене белине платна којом се алудира на исконску појавност као суштавственост. У тако конципираној слици, јасно је да су међусобни односи, дијалози и дуалитети елемената за уметника изазови које себи поставља. Тежећи духовности која је за њега синоним истине у сликарству, Ервин Ћатовић је однеговао поетику која је бескопромисна, поетику чије су дубине дубоке и која је као таква високо позиционирана на рецентној уметничкој сцени у региону.
Оливера Вукотић
Студенти, новинари и поштоваоци ликовне уметности су, разгледајући и разговарајући са аутором слика закључили да би волели да оваква дела многих сјајних уметника уђу у галерију и промене тако,неретко сиву и безличну градску свакодневницу,у истински празник.