23. децембра 2014. године у Галерији Факултета уметности отворена је изложба слика Анђеле Мујчић. Изложба ће трајати до 23. јануара 2015. године.
У процесу успостављања односа са сликарством Aнђеле Мујчић могуће је поћи од аутобиографског дискурса као подстицаја за комуникацију са делом и ствараочевом поетиком. Разуме се, аутобиографски моменат у исказу је услов без којег дело не може да постоји, било да је реч о транспозицији ствараочевог додира са сопственим, унутрашњим светом, било да је реч о исказивању става према опскурном свету суровости и усамљености, у коме смо принуђени да живимо.
Но, чини се да проблему личне исповести може бити приступљено и из другог угла који подразумева слутњу да предложак из кога настаје цртеж, слика или колаж не мора нужно бити аутобиографског карактера. Он, предложак, може у процесу издвајања материјала за исказ бити неки други, туђи, део живота према коме аутор осећа извесну емпатију, што претпоставља могућност додиривања са сопственим просторима самоће.
Шта је почетна тема њених исказа ‒ онај, дакле, иницијални материјал који ствараоца доводи до потребе да започне процес елаборације исказа?
Могло би се рећи да је то свет успомена сопствених или туђих, свет фрагмената сачуваних, пре свега, у сећању и документарном материјалу-фотографији као поводу да се на белини основе (јер реч је о самосталним фрагментима композиције који се сваки пут другачије апликују на белину зида) развије избалансирана прича о времену и људима, о просторима самоће у човеку и свету којим је окружен.
Ма како, на први поглед, изгледали блиски портрети деце и људи, они су у суштини далеко, потпуно отуђени, са сопственим светом у који не може да се завири и истовремено изван света који их окружује. Тај утисак лебдења између светова потенцира и начин материјализације исказа ‒ сукоб између нулте површине зида дефинисане готово непријатном белином основе и ликова који егзистирају на његовој површини.
Мујчићева своје исказе гради на тананој балансној линији између цртежа и боје. При том је цртеж, оштар, консеквентан и јасан. У крајњој намери он је феноменолошка вредност која себи, до одређене мере, подређује боју не дозвољавајући јој хроматску и просторну експанзију. На тај начин стваралац отвара могућност да у оквиру тако „сведених“ феноменолошких датости у инсталацији развије визуелну причу у којој није потребно отићи нигде да би се осетило време туге које обликује противречну стварност дела ‒ понекад и низ противречних стварности, низ туђих живота, обухваћених површином исказа у коме једино могу да опстану (Doček, Neverne bebe) појачавајући тужан зов што допире из дубоких простора самоће и резигнације.
Ти видови материјализације противречних стварности имају своју логику у потреби да се успостави веза између реалности предлошка, непосредно препознатљивог нашем искуству, и измаштаног простора из кога се, ма како то парадоксално звучало, не може отићи: измаштаног простора у чијој стерилној белини слутимо постојање сабласног позива на путовање по сопственим кошмарима и страховима, бесмислу и напуштености а све у нади да ћемо поново пронаћи изгубљену стварност.
Проф. др Срђан Марковић