На управо завршеном 59. Стеријином позорју у Новом Саду успешан и запажен наступ имали су наши студенти (III година глуме). Критику објављену у Билтену Стеријиног позорја преносимо у целости.
Халфлајф / Сцене из комедија
(III година
Професор Божидар Димитријевић, Сарадник Александар Ђинђић
Од свега помало
Понекад није потребно имати обједињену целину са којом се наступа, ако је презентација добра и ако се одвојене тематске целине покажу на прави начин. Такав је случај са студентима Факултета уметности у Приштини, Звечан – Косовска Митровица и његових студената који су наступили у два тематски одвојена дела. Прво део рађен је на основну драмског текста Филипа Вујошевића Халфлајф. Постављен у београдску виртуелну метро станицу, комад потенцира виртуелност живота ликова и базира се на фасцинацији компјутерским игрицама и нечињењем ичег конкретног. Игрице су живот ликова и истовремено окосница драме. Петоро глумаца који тумаче ликове у овом комаду, заправо половина класе, у задацима су се снашли више него одлично, а чини се да су се много више борили да досегну београдски акценат. И поред појединих испада из београдског уличног говора, што је било симпатично и духовито, они су се у овим улогама изузетно добро снашли, вероватно и због генерацијске блискости са ликовима.
Тако је Матија Ристић као Криви добро избалансирао емоције између дечака који помишља да је живот можда и нешто више од видео игре и лажно оштрог момка који жели да се додвори опасним момцима из играонице и да постане добар као Килер. Не само да је добар као играч игрице у драми, Бранко Гостовић је сјајан у нијансирању и, што је много важније код оваквих улога, у добром дозирању гестова и фрајерског става, што је потребно али и опасно ако је претерано. Он је енергичан, уверљив и у сваком сегменту постиже ефекат који је неопходан за његов лик. Као његов ортак Боле, Ненад Станојевић успева да изгради различит лик и тиме њих двојица представљају два типа београдских опасних момака. Лик незаинтероване, помало флегматичне девојке Кривог, поверен је Јелени Орловић која је интересантна и духовита у сценама са гитаром. Лик Миленице у драми заправо је окосница целе приче. Истовремено оштра и бахата, али и нежна и емотивна, она је једина која успева да сагледа бесмислену ситуацију и једина која носи истинску доброту. У њој су садржана два супротстављена света, онај у метроу, виртуелни, нераднички и онај ван метроа, реалан, свакодневни. Маја Јовановић је самим тим имала најзахтевнију улогу са којом се више него добро снашла, успевајући да пренесе све оно што лик Миленице јесте. Осим тога, може се слободно рећи да је Маја можда идеална подела за овај лик. Други део у коме играју преостали студенти приштинске класе састојао се од три кратке сцене из различитих комедија. Милош Јаџић као Петручио и Милица Томашевић као Катарина верно су представили ликове из Шекспирове Укроћене горопади. Ефектно и динамично, у костимима и са музиком епохе пренели сунам аутентичну атмосферу. Иако је Нушићева Госпођа министарка комад који је толико игран и тешко га је изнети и бити у томе различит, Оливера Бацић изврсно се показала као Живка министарка, сјајном игром кроз мимику и гест. Њен партнер Стефан Миликић као Др Нинковић пружио је нешто савременије виђење овог лика, подједнако успешно. Најинтересантнији у овом низу сцена свакако је део из Ћелаве певачице Ежена Јонеска јер сâм текст пружа могућност за различито играње, што вешто користе Кристина Томић као Госпођа Мартин и Бранко Гостовић као Господин Мартин. Они успевају у овом кратком одломку да одиграју низ различитих улога и постигну разиграност, енергичност и духовитост.
Иако је захтевала двочасовно присуство у сали, представа коју су приредили студенти Факултета уметности Универзитета у Приштини била је уживање.
Вања НИКОЛИЋ