Студенти четврте године глуме у класи доцента др ум. Александра Ђинђића и асистенткиње Борјанке Љумовић имали су веома успешно гостовање са представом „Живот мој“ у Рогашкој Слатини у Словенији.
Током четвородневног гостовања студенти су, захваљујући домаћину - Кунст Хаус продукцији, били у прилици да у обиђу знаменитости места, осете традицију и да, на крају, одиграју представу која је код словеначке публике изазвала велико одушевљење и дивљење. Захваљујемо се још једном организатору Нанију Пољанцу на жељи да угости наше студенте и приреди им незаборавне тренутке.
У наставку наводимо део из приказа представе који је написала сликарка Мојца Сенеганчик, а за ову прилику са словеначког превео Н.Пољанец.
Цео текст објављен је у листу „Rogaške novice” у рубрици „Култура“, који је изашао 05.10.2018, а такође се може наћи и на следећем линку:
https://www.facebook.com/PRODUKCIJA2069/posts/949267928614998?__xts__[0]=68.ARBqD0AA1tpk31shJooyNG-02S5qy5gCjWD4rUiVPxp-KJ1NY7u6TCHpxpJIwxBi1fCg6ceXrM-FTZTdMH6wYxzDD15dNb1t6ocQ26F5rg9p0WYmb4d1pCLg1EB7GXxBvktMJoLD8xsG2nMcbuxDJn0aEB1RJYXq2tadCmSf1MWgNdzFmL7d&__tn__=C-R
Из текста М.Сенегачник:
(...)
(…) A šta reći o predstavi? Oooo, ko nije došao, može samo da požali. Da doživiš ovakvu prisnu, iskrenu i pogotovo duboku i emotivnu predstavu jeste veliki poklon! “Život moj” je predstava gde devetoro mladih glumaca kroz dokumentaristički pristup analizira životne priče devetoro ljudi, koje su birali sami i kroz dugotrajan studijski proces uradili likove koji nisu bili imitacija. Svako je u svoj lik dodao i neko svoje viđenje života. (…).
Tako je gledaocima na jednostavno adaptiranoj sceni pozorišnih dasaka Kulturnog centra Rogaška Slatina jedne uobičajene večeri započelo otvaranje devet galaksija, devet sudbina devetoro ljudi, devetorostruka doza emocija i tužnih istina, devet ljubavi i snova i devet izraza – kojima kažemo “Življenje” – “Život moj”, inače predivna pesma legendarne Josipe Lisac, koja je povezivala ovih devet istina … Sve se prepliće posle čega ostaje devet knedli u grlu, posle svake pojedinačne priče … A na kraju ove intenzivne predstave dvorana je ostala u nemoj tišini za nekoliko trenutaka do bučnog višeminutnog aplauza koji je tražio više biseva.
Glumci su nas ostavili u pitanju kakav je “Život moj”, šta je život, zašto je ovako, šta bi bilo kad bi bilo...
Čudesni, puni života, mudrosti, i osećajni su, tako vrlo mladi, još na pragu svojih života, ali uprkos tome su svoje uloge obuhvatili ovako jako, kao da nose u sebi mudrost celoga sveta. Hvala njihovom profesoru i reditelju predstave Aleksandru Đinđiću koji je umećem u svakome od njih potražio i probudio ono najbolje, najjače. Osetila se suverenost u svakom pojedinačnom nastupu, svaka priča krenula je svojim dahom, a i odjednom su sve priče činile fascinantnu celinu lepote. (...)
