Синоћ је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ отворена Пролећна изложба која се одржава у знаку два јубилеја: деведесет година од отварања прве Пролећне иложбе (1929) и сто година УЛУС-а (1919).
Уочи отварања изложбе заседао је жири на нагаде у саставу: Анђелка Бојовић, члан Уметничког савета, Весна Ристовски, члан УС, Мирослав Лазовић, члан УО и председник УО УЛУС-а, Оливера Вукотић, кустос УЛУС-а и председник жирија Бојан Оташевић, члан УО. У ужем избору за награде су били и: Бранко Раковић, Јовчић Олђа Снежана, Зоран Граовац, Славко Живановић, Михаило Стошовић, Ненад Зељић и Давид Млађовић, а награде су добили:
Златну палету (награда за сликарство): Ервин Ћатовић
Златно длето (награда за склуптуру): Вукашин Миловић
Златну иглу (награда за графику): Лидија Атанасијевић
Награда за проширене медије: Радомир Кнежевић
У образложењу жирија се наводи да је заједнички именитељ за све лауреате да су у питању ствараоци који су већ деценијама препознати и валоризовани на нашој и међународној уметничкој сцени.
Ервин Ћатовић полази од личног, интимног и снажног унутрашњег импулса који поетско оубличење добија у фрагментима природе. Снажан, експресиван и надасве личан стил идиоми су који прате овог уметника од његових почетака до данас. Јасно и читљиво, потезом и бојом он уводи гледаоца у атмосферу слике.
Рад Вукашина Миловића у металу је у овим делима прочишћен, апстрактан и минималистички али зрачи исто као и његови ранији радови у којима је полазио од релних форми. Ови рељефи-цртежи са наизглед случајним интервенцијама на плочи снажно пулсирају енергијом и ликовношћу.
Већ остварени графичар, препознатљива у техници дубоке штампе, као и специфичним сведеним колоритом Лидија Атанасијевић је дуги низ година присутна на домаћој уметничкој сцени. Доследна у свом ликовном приступу у налетима се појављује на домаћим изложбама. Своју поетику и ликовност окреће ка интимном свету, посматра детаље људског тела постављајући их у занимљиве кадрове препуне тајанственог, специфичног промишљања и успомена.
Већ дужи низ година Радомир Кнежевић ствара у простору конструкције од осетљивог материјала (врбових грана) које на изглед крхке, попут само њему знаних анатомских склопова супериорно егзистирају изазивајући код посматрача велику енигму.